Пролог

ЧАР НАМЕШТЕНИХ УТАКМИЦА
О врагу и шали

Увучени смо у намештену утакмицу чији крај нико не зна. Чак ни они који мисле да за њих раде сви тимови, све судије, омађијана публика. Најопакији завереници, почев од оног архетипског, крију се пуштањем шупљих и суманутих „теорија завере”. Најподмуклији издајници сваког дана певуше о предању и завету, визији и процвату. Окорели безбожници, дубоко зашавши у беспућа, замислили су да ће ове сезоне „организовати нову цркву”, у свом власништву. Људи поремећене хормоналне структуре објашњавају нам шта треба имати за храбре одлуке. Нови јањичари не избијају са журки старе колонијалне елите. Наводни спасиоци пројављују се као кловнови, јунаци из цртаћа.
Његош је писао да је свет „позориште смијешно”. Али одавно то није тај свет. Овај данашњи се, очигледно, опасно преиграо. И епидемија и обојена револуција вратиле су се кући, па лумпују. Древни паразит, она дружина мала али добро распоређена, хоће да поново заведе свој ред у организму-домаћину. Злокобне сенке вуку се средишњом позорницом као рђаве слутње.
Мудри летописци веле да је готово увек тако бивало у добима великих прекретница. И да заправо нема ничега новог под небесима, како то указује Андрић:
„Збуњиван дуго оним што се догађа око мене, ја сам у другој половини свог живота дошао до закључка: узалудно је и погрешно тражити смисао у безначајним а привидно тако важним догађајима око нас, него га треба тражити у оним наслагама које столећа стварају око неколико главних легенди човечанства.”
Тако ваља приступати и данас, у овом метежу. Остати прибран и посвећено обделавати наш врт. У том врту никло је и ово издање које се управо отвара пред вама.